POSLE TEBE

Posle tebe mi je sve postalo prazno...

Dom, srce... sve do tebe me vodi,

i ako me šta zadrži, shvatim da je prolazno

i opet mi se tuga u očima rodi.

Trudim se da ipak ne razmišljam o tebi,

mislim dal si dobro, za tebe se bojim...

Ali do krvi režem još te svud po sebi

da ne može nikad da prestane da boli.

Lakše mi je, makar da tako te osetim,

i onako spavaš ispod moje kože,

na jastuku, rukama, što uvek me seti

da mi te niko nikad oteti ne može.

I prepustim se želji da te opet snivam,

lakše će tako ruke da prebrode

to što nisi tu, a na usnama te imam

bez želje da prodišem ispod mutne vode.

Svaki novi dan mi taj tren pokvari!

Mrzim jutro što je moralo da svane!

Pa opet se vučem, bolestan krvarim,

željan te još uvek... kopam svoje rane.

A želim da samo sklopim svoje oči,

da budeš kraj mene, da zadržim te.

Ako ništa drugo imam barem noći

U kojima mogu večno da grlim te.