NEK BLEDI

Čudan je ovaj život:
Smeje mi se dok valovi obali prkose.
Eh, drskosti!
Zar i mene nevinog da pokose?

Kao mali mrav, vredan,
Da l' treba
boriti se s bolom
bolu predan?

Iz očajanja navirem slep
sve što u meni vredi da slomim.
Nek bledi
poneka senka u meni
što prkosom besedi.

Nek bledi ...

DOK ŽELIM DA ODEM

Nije važno što sam tu dok želim da odem.

Trčim i tražim pod nogama led.

Podsećam se šta mogao sam

i svojih snova od kojih sam otet.

Pazim šta tražim, dok budan po dnu

previrem svoje nemoći trag.

Ne podnosim noć i svoje sne

lutam, koračam od dna do dna...

Nije važno što sam tu dok želim da odem

i tražim svoga početka kraj,

i makar deo svoje slobode

koju slučajno zarobio sam.

Olubljen svojim greškama i nem

spiram sa svoga lica laž.

Najlakše je tužan smejati se

u inat svojim propastima.

SUTRA

Život nije život
ako živim ga bez tebe,
niti kakvo ime mogu da mu dam.
Cvilim i grebem
nepoštujuć' sebe,
kada ranim jutrom
već prezirem dan.

Gubi mi se tlo
pod užurbanim hodom
levo, desno, nigde traga
da prevarim san;
i već je gotovo
padam pred sobom
natrag tiho i polako
neumoran.

Kad si tu, tu je sve.
soba bela, dubok san,
neki veseo i sasvim čudan
za vratom mi uzdah tup.
Snebivam se dal' mi je
ovaj jastuk sada stran
al kad se sa njega prenem
sutra opet bićeš tu.

SPORO PROLAZI NOĆ

Ne sećam te se više
dok kiše lagano izmiču
i svo plavilo neba tvog
i mog ustuknuto sriču

Red za redom
reč za rečju
nespokoj.

A sanjao sam nas
ko spas iz prošlosti
kad nema druge
tuge da mi oprosti

tren po tren
noć po noć
isti san.

Čemu bez tebe ovaj dan?
Sporo prolazi noć...

Čemu bez tebe prazan dlan?
Sporo prolazi noć...

Čemu bez mojih reči Ti?
Sporo prolazi noć...

Tek je ponoć.

Sat. Dvanaesti kuca tren-
Na srce je nalik ispod grudi.
Ne trebaju mi danas ljudi!
Ne treba mi niko! Sve je laž!

Čemu zaboravljeni tren
ako ga pamtim samo ja?

Sporo prolazi noć...
a proći će, znam.

DA ME NE VIDIŠ

Glupe su reči koje neprimetno
sebi postavljam kao zamke,
znam.
I pogledi su glupi kada se
zamotan sećanjem borim
sam.

Počinje još jedno proleće,
a meni trebaš ti.
Ni val, ni pesma, ni oblaci...
Već samo ti.

Sramno se podsećam da sam
nekad bio borac
i da sam znao glavom kroz zid.
Sada me pusti jer ispustio sam sebe
tek tako... da me ne vidiš.

Počinje još jedno jutro,
nadaleko se vidi da zri.
A pustinja čeka da se dokotrljam
i baš kraj tebe zaspim.

Sećam se... i protivim se da znam
da zalud je svaki posrnuli čin.
Nema sećanja ko ne ostane sam
i nema da se seća čim.

Počinje još jedno bolesno veče
i ne dam svoje želje da odu s njom.
Počinje što ni prestalo nije
a čini se... tek je počelo.

BEZ RAZLOGA

Ljubi me sada.

Proleće kasni.

Cvetaju lipe

kraj mog kamina.

Šetaju ptice

i nisu mi jasni

ostaci mirisa

oporog vina.

Ljubi me dugo,

brzo će proći

požutele kiše

sa moga lica.

Ako sad odem

nazad neću

mokrim tragom

suvih ulica.

Kraj je kraj tebe

veselo čudan

i neće mi pasti

razlog sa neba.

Ljubi me zato

ćutke, bez veze

jer razlog za ljubav

nam i ne treba.

KADA NAS POGLEDAM

Kad nas pogledam

više nemam vremena

da se osvrćem

i gledam preko ramena

prošle godine, dubine,

daljine…

Kad nas pogledam

u meni se sva vrata otvore

i noći mirišu na proleće.

Kada se probudim

i pored sebe vidim te

ceo svet nestane!

Ostanu samo navike

da uz obraz moj,

tvoj uzdah vodi me.

Kada pokušam

da se prisetim,

ničega se ne sećam.

Sve je stalo u ovo “sad”

u dva pogleda

sa jednog jastuka,

i ceo svet sa ramena…

JESEN MI LIČI NA NAS

Jesen mi liči na nas!

Pod žutim tabanima

žutom zemljom

žuti lišće…

U kosi milioni

isprepletenih

jauka vetrova

proganjaju žrtve.

Sad smo nebitni

ti i ja

- kao tragovi kestena,

što rasuti niz ulice

nose sa sobom

opustele tragove.

Jesen mi liči na nas!

Hiljadama stepenika,

levo od mog ramena,

na putu ka ponoru

starih zidina kojih se

prisećam…

Nad Dunavom,

pod satom

bez vremena.

Pobeda je ničija.

Zabluda ne jenjava.

Noć me samo

setom vodi

da vrati me

gde pripadam.

Gluv, nem i hladan

poput kamena.

Jesen mi liči na nas.

I već hiljade svatova

sviću pokraj zvezda

čijih imena se ne sećam,

tamo gde smo znali

ostati

sami u moru svitanja.

Jesen je…

I meni se čini

da me se

više ne sećaš…

PROLAZI

Pitam se

da li znaš da te čekam

dok ova je noć

potopila snove.

Znaš li da sanjam te

opet ispočetka

guši me daljina,

jeseni ove.

Prolazi godina

i bos na prstima

tražim te zalud

da bol prekinem;

a zovem te…

Duga je pustinja

kojom trudim se

da za tobom ne idem.

Prolazi

i znam da proći će

pokraj puta dok čekam

da stane.

Znam da nekad

i jesen moći će

bez nas da prođe,

s kišom prestane…

Pitam se

da li znaš da te čekam

dok ova je noć

potopila snove.

Pitam se

da li se pitaš nekad

s kim će od nas

biti ti gore.

Prolazi

promajom sećanja

kroz pobede sve

i kroz poraze…

Prošlost je lepa

dok se čeka…

Dani su laki

jer prolaze…

NEBITAN

Rasporiću rukama sve ožiljke

i pogledom te uputiti u nedođije,

tamo gde odlaze nezrele lutalice,

potekle od mene i mnome napojene.

Ne bledi ni sećanje ni bol ni kap

svake tuge popijene kroz mene,

samo navika postane lakša

kad se s njom trezan sretnem.

Nedorečen putem novih pobeda,

poslednjim satom nebitnog mi dana

obigravam siguran da i sam sam nebitan…

Nebitan razlog jačega slama.

Prezirem igru svih pokušaja

i svoju pognutu glavu kad klečim

i rastajem se od svih pobuda...

Tišina ne zna za pogrešne reči.

KRAJ

Bezbroj sećanja u bezbojnim snovima,
topim polako i poslednju mrvu

toplog sećanja na tebe, nek počivam

u miru tišine poslednje sate.

Krilima nemira došao sam umoran

da se kraj tebe podsetim da je

u mrklim noćima snebivan osećaj

da li da odem, da odem odavde.

Prislonjen rečima na tvoja kolena

Odjekuje samo glas mi od tuge

i poslednjih reči suludih molitva

Samo sa tobom neka me prate…

ČUVAJ ME

U dnu budžaka nosim tvoje poljupce

da ih raspem po rascvetalim drumovima

kad kiši opet predam se i poželim da nestanem.

Zamisli,

ti i ja, i poneki breg u nekom sivilu praskozorja

kad sve otupi u meni i poslednji uzdah opet

zamiriše na tebe.

Smešan sam i sebi, znam

dok te oplakujem u svakom oblaku

koji nosim i uporan cedim svake kiše kap,

kap po kap…

Kad poželiš

ne reci nikome koliko sam glup i blesav za tobom

i koliko sam noći zvezda ukrao da ti dam…

Da te obasjam.

Ne reci nikome

da si sve što poželim, sve što osetim:

Svaki sunca zrak, mart, novembar, kraj…

Svaki prokleti, prokleti dan!

Čuvaj me da mogu da čuvam te…

Ne daj me da mogu da predam se

kad uspem da se trgnem sa dna

i odem sam.