Jesen mi liči na nas!
Pod žutim tabanima
žutom zemljom
žuti lišće…
U kosi milioni
isprepletenih
jauka vetrova
proganjaju žrtve.
Sad smo nebitni
ti i ja
- kao tragovi kestena,
što rasuti niz ulice
nose sa sobom
opustele tragove.
Jesen mi liči na nas!
Hiljadama stepenika,
levo od mog ramena,
na putu ka ponoru
starih zidina kojih se
prisećam…
Nad Dunavom,
pod satom
bez vremena.
Pobeda je ničija.
Zabluda ne jenjava.
Noć me samo
setom vodi
da vrati me
gde pripadam.
Gluv, nem i hladan
poput kamena.
Jesen mi liči na nas.
I već hiljade svatova
sviću pokraj zvezda
čijih imena se ne sećam,
tamo gde smo znali
ostati
sami u moru svitanja.
Jesen je…
I meni se čini
da me se
više ne sećaš…
Нема коментара:
Постави коментар