Kad nas pogledam
više nemam vremena
da se osvrćem
i gledam preko ramena
prošle godine, dubine,
daljine…
Kad nas pogledam
u meni se sva vrata otvore
i noći mirišu na proleće.
Kada se probudim
i pored sebe vidim te
ceo svet nestane!
Ostanu samo navike
da uz obraz moj,
tvoj uzdah vodi me.
Kada pokušam
da se prisetim,
ničega se ne sećam.
Sve je stalo u ovo “sad”
u dva pogleda
sa jednog jastuka,
i ceo svet sa ramena…
Нема коментара:
Постави коментар