U dnu budžaka nosim tvoje poljupce
da ih raspem po rascvetalim
drumovima
kad kiši opet predam se i poželim da
nestanem.
Zamisli,
ti i ja, i poneki breg u nekom
sivilu praskozorja
kad sve otupi u meni i poslednji
uzdah opet
zamiriše na tebe.
Smešan sam i sebi, znam
dok te oplakujem u svakom oblaku
koji nosim i uporan cedim svake kiše
kap,
kap po kap…
Kad poželiš
ne reci nikome koliko sam glup i
blesav za tobom
i koliko sam noći zvezda ukrao da ti
dam…
Da te obasjam.
Ne reci nikome
da si sve što poželim, sve što
osetim:
Svaki sunca zrak, mart, novembar,
kraj…
Svaki prokleti, prokleti dan!
Čuvaj me da mogu da čuvam te…
Ne daj me da mogu da predam se
kad uspem da se trgnem sa dna
i odem sam.
Нема коментара:
Постави коментар