NA POLA PUTA

Prikrada se noć da osmehne se snu
koga ni ove noći neće biti.

Zrikavci su spremni da pevaju,

i asfalt još vreo seća na dan.

Bez očiju i osmeha

mnogo je lakše,

ali ja sam takav,

bez trajanja, sam.

Po koji dim tek smotane trave

razapinje osmeh i čednost na licu,

a bar su oči dovoljno ti plave

da se i ja mogu nasmejati…

Kao po običaju, beskrajan,

osetio sam noć u mesecu,

i sve staze su zaobilazile razum…

Našli smo se na pola puta ka bunilu.

Tek po koja grančica

osušenog cveća

sećala je na proleće…

Osula se čežnja

po staklu prozora

i više ni traga nam od odeće.

Razbašurena kosa i tek po koji

mahniti dašak vetra

mrsio je uzdah leta

sa po tepihu prolivenim znojem…

Ne sećam se da smo bili spremni

Da u neznanju i flaši brizera

pobedimo zablude…

Sada znam da je bilo zalud čekati,

da je bez trajanja svaki oblik nežnosti…

da smo i mi pokisli sa prvom prilikom

i ostavili trag u prolaznima…

Nema smisla počecima zameriti

što nisu mogli potrajati

kada se provlači iznova i iznova

zanesen sećanjem,

neki tuđ osećaj…