ZNAM DA ME NE ČEKAŠ

Svake noći gledam tvoj odraz u mesecu,
poručim tri pijana daška vetra

da se skotrljaju niz vodenicu

i šapnem kiši da te umije i donese dugu.

Da, baš tako nekako provodim dane…

Od sebe neumoran, od tebe ranjiv

i tek pomalo zapaljiv

da mi niko pre tebe ne priđe…

Ogrnem se paučinom od sećanja

i bos šetam poljima kopriva

da probam da poletim i o mesec

okačim i koju pahulju snega.

Ti znaš gde sam, i gde ćutim…

Zbog čega se odričem svakoga;

da ostane više mesta u meni

dok bežim od sanjivih uteha.

Produžiću noć sećanjem što proganja

dok mi za koracima nečujno upliće

tragove rastanka sa “Sunčanog keja”,

one klupe od marcipana i pepela.

I glupav sam što nepromišljen greškama

činim usluge da me pobede daljine

od kojih sam pobegao da ne sručim

sve kiše ovog vremena na nas.

Posustati ne znam, ali znam gubiti…

Iznova se budim a znam da me ne čekaš.

Moja kob se tobom ne može zvati

jer barem si moja kad si ničija.