Gde god da pobegnem
na kraju ti se vratim
nekim pokislim ulicama
sa mokrim mesecom
i ružom na krvavim,
otopljenim
usnama…
Po koja pokidana žica
vuče mi se za petama
i proganja me muzika:
Cvili, zavija i udara,
sasvim čudesna…
Muzika-
Tvojim rukama
raštimovana.
I gde god da pobegnem
pukne me po glavi
lepljivost tvojih usana
i taj čudni miris
tvoje kose
boje kestena,
i novembra…
Pokušaj da osetiš…
Pokušaj da oslušneš
tišinu mojih vapaja
i udaraca što kidaju
i poslednju kosku
mojih rebara
izlomljenih od
uzdaha…
Poslušaj lišće dok opada
na pola vremena između
tvog i mog rođenja,
na putu bespuća
i nemara.
Zaboravi me da sam ikada
ti govore držao satima:
Kako me proganja,
kako me ubija
i od vremena odseca
tvoja luckasta pobuda
od mladosti satkana.
Ja znam da negde u dubini
tvojih poriva
još me doziva
tvoja košulja,
da je rastrgnem
i bez obzira
te čednim dodirom
boje meseca
obuzmem,
dok zubima
po vratu mokrom
mi od dodira
vrata novog rođenja
otvaraš!
Znam da sad noćima
nespavaš,
poput nemira,
dok na vetru
moga očaja
saplićeš pokušaje
mahnitih pohoda.
Ne poriči da smo
bili dobra zabava
loših Bogova,
Il’ đavola
u koje nikad nismo
verovali ni ti, ni ja.
Pobedili smo
ali nismo odneli slavu
ni pod čija kolena
da sklopljenim rukama
vrišti od zaborava
dok noć polako,
polako u nepovrat
jenjava…
Svaku noć poneo sam
sa sobom
da je čuvam od zaborava…
Svaku tvoju nadu
napisao sam slovima
da te ne izgubim
u koracima…
jer znam da ćeš me
opet sresti
tamo gde smo zamotali
svu prošlost
snegovima.
Čuvam te
dok mutna voda
Dunava
briše svaki korak
tvog odlaska…
Čuvam te
između redova…
Jer nada moja
iz tvog dlana
i tvojih usana
znam da nije nestala…
Нема коментара:
Постави коментар