DA ME NE VIDIŠ

Glupe su reči koje neprimetno
sebi postavljam kao zamke,
znam.
I pogledi su glupi kada se
zamotan sećanjem borim
sam.

Počinje još jedno proleće,
a meni trebaš ti.
Ni val, ni pesma, ni oblaci...
Već samo ti.

Sramno se podsećam da sam
nekad bio borac
i da sam znao glavom kroz zid.
Sada me pusti jer ispustio sam sebe
tek tako... da me ne vidiš.

Počinje još jedno jutro,
nadaleko se vidi da zri.
A pustinja čeka da se dokotrljam
i baš kraj tebe zaspim.

Sećam se... i protivim se da znam
da zalud je svaki posrnuli čin.
Nema sećanja ko ne ostane sam
i nema da se seća čim.

Počinje još jedno bolesno veče
i ne dam svoje želje da odu s njom.
Počinje što ni prestalo nije
a čini se... tek je počelo.