KIŠA

Pada ova kiša uzaludno danas,

a ništa nam više sad ne može dati...

Kad bi samo u sneg prelila se i nas

uspela na tren u februar da vrati.

Da ispraviti mogu što tad nisam znao,

ne dozvolim da tek tako izgubim te...

Da ne potonem i postanem zao,

željan posle svega da još ljubim te.

Sve me tebi vuče... na tebe podseća...

Gde god da krenem još uvek vidim te,

taj miris Tribala starih svud osećam

i često zbog tebe, sebe stidim se.

I rušim što imam, nebitno je sve!

Život mi je ništavan, vreme zao drug!

Svaka nova kiša do tebe vodi me

na krilima lasta sa vetrom na jug.

Svaka ova kap peče me na koži!

Uzaludno urlam, ne čuješ mi glas!

A urlam od tuge što postali smo loši

i što još me uvek sve seća na nas.