Nedostaje mi
pogled na katedralu
sa tvog
prozora dok nam preti zima,
da slušam
kako dišeš, i tavanicu staru
nazireš samo
od leptira i dima.
Nedostaju mi
reči o tome šta biće
dok iskra ti
se zlatna u očima budi,
i strepnja u
čekanju zore koja sviće
dok nikome
te ne dam, zaludno te ljubim.
U potrovlju
soba, bela kutija... i pogled,
stisak ruku
zapletenih prstima i muk
dok sve je
savršeno... u žurbi dok ne odem
i ne čujem
prokletih vrata zvuk.
Nedostaješ
mi ti... i sve tvoje mane...
oči neumorne
i noć besana.
Ako ništa
drugo, sačuvaj nam dane,
ja nas već
jesam u svojim pesmama.
Нема коментара:
Постави коментар