* * *

Bogovima dušu dajem
samo da se ne pokajem
za ljubav koju pružam.
Vetrovima milost prosim,
zrtve nikad ne prinosim
jer nisam nikom dužan.

Kriv sam? Ne znam. Moram reći
da ne kunem svoje reči
pa ni ovaj život bludan.
Kunem krvlju okupane
propale sve mi dane
koje nisam bio budan.

Jutro sada trpi mene
mesec mlad je ko od stene
okamenjen, nesiguran.
Nepoznato mi je veče,
drugim tokom život teče
spokojan i buran.

Ako misli odlutaju,
čežnju davnu mi sputaju,
neću znati gde sam stao.
Setiću se, a ne želim
da s prošlošću delim
sve što sam od sebe krao.

Ostaje mi samo duša,
korenje mi spali suša,
i konačno opet letim!
Ako ikad opet stanem,
kao suza na dno kanem -
Sidarte ću da se setim.