PROKLETO BELO

Sletela je noć,

ugašen je svemir,

guši me nemoć

i prokleti nemir.

Jato puno ptica

crnih, pa i belih,

sve je to sitnica

od godina zrelih.

Sletela je magla,

oseća se glad,

Svet je od stakla

kao mesec mlad.

I godine klize

po putu od straha,

sve su moje krize

od prokletog praha.

Vene drhte prazne

sa usnama vrelim,

to su moje kazne

stihovima belim.

Osećam i prste

u ustima tuđe!

Oh, prečasni krste,

godine su luđe!

Spasi me od njih!

Udri me sve jače!

Uzmi ovaj stih

kada mi se plače!

Pospi beli sneg,

oh, Bože, oh, Bože,

zar je i to greh

kad godine se množe?!

Ali dug je vek,

a naš je sve kraći,

pokloni mi lek,

dalje ću se snaći.

Ili samo ćuti,

radi sve po svome,

dok niko ne sluti

da mi glava klone.

Nek se ne probudim,

dno sam dotakao,

počinjem da ludim,

idem u pakao.

Samo jedno molim,

raspite mi telo,

kad i dalje volim

to prokleto belo.