Danas je istina bila u prolaz kraj mene, ostavila trag. Pokušao sam da nađem po ko zna koji put svrhu svog bitisanja, na ovom mestu, sa ovim ljudima i ovim obavezama. Naravno, takve misli, vukle su me  u depresivno stanje. Muzika je prijala.

Bezobzirno lutanje sa muzikom u ušima, u srcu i u koracima.

             Ponovo pokušavam pronaći sebe, pokrenuti se, skočiti, trčati... baš onako kako mi duša, srce nalaže. Međutim, stegnut vrat, šake, lažno dostojanstvo ne dozvoljavaju mi da se pomerim. Zašto?

Tri puta su me oduvek držala na nogama:

Prvi put:

Da se oslobodim svega materijalnog, postanem najgori klošar, i uvek iznova nalazim i pronalazim sebe. Bezuspešno i vrlo uspešno u različitim nijansama.

Drugi put:
Da se vežem materijalnim stvarima, koji mi, da l’ na moju sreću, ili žalost, idu od ruke. Tada bih robovao sam svojim navikama. Postao bih rob ljudi koji nisu ništa bolji od mene, šta više samo su odlučniji. Kao takav verovatno pod stresom svakodnevnog dočepavanja onoga što mi ne treba i svakako neću zadržati.

Treći put:
Uspeh u svojoj slobodi. Svež vazduh. Muzika poznata samo meni. Nova azbuka. Sreća. Sreća! I dostojanstvo. Kredibilitet. Umerenost. Neumerenost. Osmeh. Tuga, ali samo moja, kao izvor neiscrpne inspiracije. Ispunjenost.

Noć je brzo dotakla sve krovove koje umoran gledam iz stana sa mišlju gde sam. Kuda idem? Da li uopšte nekud idem? Gluposti... Sve su to samo gluposti! I krivca tražim, a krivac sam samo ja. Krivac, u slobodi svojih odluka! Motivisan sopstvenom demotivacijom. Ispunjen sopstvenom prazninom, i napokon prazan, a pun gneva!

Isti ću se probuditi i ujutru, sa oteklim licem, kamenom na želudcu, lažnim osmehom i optimizmom- pravim.

 

 

Slobodan ću ići u svoju propast. Slobodan i srećan.