PRAZNINA U MENI

Hajde laži me sada barem još malo
da osetim onu divljinu u strasti.
Znam da ti nije ni do čega stalo,
al bojim se da ću bez tebe ostati.

Trebaš mi kad oluja kroz mene prođe,
kad mi oči zasijaju bez razloga kakvog,
trebaš mi kad kiša ponovo dođe...
ne mogu ja sam sa olujom takvom.

I uvek sam čekao pa što ne bih i sad,
lutalica bio, skitao sa vetrom,
i uvek je nekako mesec bio mlad,
zalivao me tugom i čežnjom sve većom.

I svo čekanje moje uzalud beše
jer znam da si tvrđa i od stene,
al ja ipak čekam, možda nekim čudom
te ugledam sasvim, sasvim željnu mene.

I kada umoran vratim se sebi,
sakrijem snove što nisam smeo sniti,
ostaje samo praznina u meni,
a znam da nismo krivi za to
ni ja... ni ti.