* * *

Duboko u meni utabano ime
tvoje i moje... osviće dan,
a dobro znam da je sve san
i da te nemam zagrliti čime.

Ako ne slutiš, ja ću ti reći,
zaborav blizu uvek je ko znak,
i da nemam za osećaje reči,
da se bojim da napolju je mrak.

Kraj... ulice me zovu...
slepac tvoj sam oduvek i bio
i kao ranjeni vojnik u rovu se krio
da savršen za tebe mogu biti ja.

Sada kad je strah prepleo nam pute
i neko drugi koga ne znam,
ostaju netaknute reči da slute
da jedino ja mogu da se dam.