ISPOČETKA

Teško je kad sve izbaciš iz sebe

i ostane samo bol koja ne bledi.

Pokušavam dalje, al nazad me vuče

besmisao sreće koja sad ne vredi.

U noćima kada pokušavam sniti

razdire mi grudi osećaj iz sna

da si tu, kraj mene, gde ne želiš biti

jer za tebe isti više nisam ja.

Šta je to il’ ko da od mene te vuče

Da ti ne želiš što bi moglo biti?

Ne znamo se, srećo, ni mi baš od juče

da taj sjaj u oku možeš sakriti.

Pomirenje s tim da zaboravim pogled

koji boli, a bez kog živeti ne znam

donosi mi samo nadu da će opet

doći decembar topao i vedar.

Znam, ja nemam prava ni tebi da sudim,

ni ponižen, sraman do groba te čekam

al nastaviću da kad usnim te ljubim

i svakog dana volim ispočetka.