* * *

Ovu pesmu ne pevam tebi! Tebi, što uze najmilije moje!
Ova je pesma za nepotpune, neke nedočarane snove!
Tebe, što gaziš iz pepela što blista, otres’o sam sa kišnih grana,
al ne mogu vetru sakriti moje ogolelo srce puno rana!

Ćuti! Nek svetovi ne čuju kako uzdahom boli dočaravam!
Neka su daleko sve naše noći kojima još se zavaravam...
Priljubiću obraz uz nešto mi sveto da mi do smrti dokolice peva,
al tebi neću, rekom dalekom... Spržen, da, jesam, ovako gnevan!

A šta je prezir ako ti nije dočaran, na nos nabijen da setan
počivam i sebe rastrzanog bacim u lavova usta, iskonski sretan?!
Ne pristaj da letom obeshrabrim tvoje sve iluzije o nečistom svetu!
Mirišu mi noći, kao u aprilu, neizmerno zgrožen uz svu setu...

Odlazi od mene, nečisti vraže! Pripitomi sreću u drugome tonu...
Ja ću sebi reći sve što imam dalje... ne ide mi vazda da ležim na tronu.
Zarij svoju glavu u prljavu vodu, ne beži od sreće ako ti je takva!
Svoje ću noći opet da presložim... pa nek me to košta do samoga pakla!