U ČAST MOJIH RANA

Lako je tebi pored moga uzdaha

glumiti nedodirljivu istinu rime…

A šta kad sećanjem te oduvam od straha

i odnesu te vode posrnule plime?

Da li će i zemlja od prohteva stati?

Da li ću te opet s razlogom sakriti,

ili će te svaki pedalj mog tela opet znati

jer se i mesec pred tobom zna iskriviti?

Nemirom ću talasati zvukom vetra dalek,

i nasumice ljubiti uzdahe prohujalih tama…

Da li ćeš mi biti nakon poroka lek,

Ili ćemo posrnuti u smiraju dana…?

A sve opet ‘zalud, u čast mojih rana…