LUD

Od tebe mi je ostalo
nekoliko nedorečenih pesama,

i sumnja koja se izmaglila

međ’ prstima…

Potrošeni osećaj da spokojan

mogu biti samo samoćom

okovan…

i možda koja nada manje.

Nekoliko ludih noći,

neprovetrenih prostorija

i sanjivi ukus cimeta

što liči mi na nebo…

Lepi mi se pod prstima

a miriše na zimu...

i bol!

U sumrak neopipljivim snovima

dok tumaram hodnicima

potkrovlja

osećaj da još smo tu:

Ti i ja… i nekoliko neostvarenih

pogleda.

Kako ružno je sam sećati se

pokislih rumenih krovova

i udisati mlak vazduh

neponovljivog februara.

Spremni smo da se prevarimo,

ali nisam više naivan…

Nisam naivan…

Samo podmukao i lud!

Lud kao kiše po krovovima!

Lud kao sunce u sred nevremena!

Lud kao neostvarena četa

podmuklih galebova što

Dunavom marširaju!

Lud kao rat bez neprijatelja!

Lud kao rosa na tvojim usnama

prepletena mojim usnama

što osećam ih tu…

O, da li iznedriće i ovo ludilo

osećaj da u mojih snovima

više ti nije mesto?

Ili ću kao nekada

pritisnut mesecom

od nemira

čuvati te pod jastukom,

sa lažima kraj potiljka

da nikad te nisam sreo...