Ovaj vatromet noćas mora da je za
nas!
Kao da nam “bravo” uzvikuje nebo,
užareno, šareno- precvalo od boja…
Bravo za ljubav! Za borbu! Za bol.
Pod istim smo nebom i mi nekad
narasli
do poslednje zvezde što po nebu pluta,
i pod njime se sa tugom rastali,
za kojom i danas ponekad zalutam.
Čuješ kako nas zove i puca sve jače
vatromet ludi? A tišina je u nama…
Čuješ li? I nebo se s nama rastače,
a prokleta tišina uz jecaj me slama…
Al’ slaviću noćas za tebe, za nas,
i za ovaj život što nas je spojio!
Tišina će možda doneti mi spas
i vatromet što naše je nebo obojio.
Нема коментара:
Постави коментар