Za čije dobro uvek se dočekam na
noge,
i čijim tragom puzim po prostranstvu
kažnjen?
Da l’ više sam rečit od pokora
tvojih,
ili sam ko pas osta’ pokraj puta
ranjen?
Ne živim da čekam, iako sam dugo…
Niti se sa mojim osećanjem igra…
Već predugo slavljen sam u boji noći
da prošaram nebo prašinom što se
digla.
Ostao je barem nakon lutanja mi trag
ispred koga mogu s ponosom da stamen,
i znam, kad se prenem iz pokora sna
moći ću opet srećan da ostanem.
Нема коментара:
Постави коментар