* * *

Misli mi ubija samo jedna propast
što nadamnom ima vlasti,
I onda mislim, al ne shvatam
Na kom ću to putu pasti.
Dal’ život uopšte ima smisla
Kad živim bez strasti?

Nevolja je ta što uvek budan sanjam,
Uvek budan misli citam,
neću, nešto se snebivam
I mislim da cu stati…
Budim se na sebe kivan,
Bezobrzan, a naivan.

I čini mi se da me nema,
Kao da ne postojim,
Pokušavam da oduprem se
Onog čega se još bojim
Ali nešto ne ide mi
Da se sam sa sobom borim...