OSMI DECEMBAR

Sedeći u „Satu“ vodili smo iscrpne razgovore

zahuškani pomrčinom, krivi što smo tu...

Jedno pivo, il’ dva...

Taman da nas podvali noći

i upali oči pre zvezda.

Dvadeset jedan sat. U krug... ivicama ponora,

preko nedostižnih životinja i nekih tunela...

Na početak... dok ne prevagnemo

i ne prevarimo koji sat.

Kako je samo bilo hladno!

A kako nam samo nije smetalo!

Dovoljan je bio samo dodir ruke

ispod rukava sa četiri dugmeta,

jedan treptaj... i ti uz mene.

Pa kad nam se i uši mrzle...
od jednog daha sve je prošlo.

Kad nam se i prsti mrzli...
od jednog stiska ruke i to je prošlo.

Sve je prolazilo... i sve me je to plašilo...

Dvadeset dva sata. Neka klupa. Pustoš...

Cigareta, dve...

Ruka pod rukom- nestrpljivo...

Sasvim dovoljno je bilo

samo da gledamo u istom pravcu

dok dim se upliće u maglu...
 I koji slučajni prolaznik sa zaleđenim osmehom.

Sve sam ti mogao dati tih noći... sve i jesam...

i bio sam najbolji...

Dvadeset tri sata. Kroz tunel hiljadama stepenika

nazad glumili smo neznance.

Smejali se... po kad se zagrlili.

Gledao sam te dok hodaš... pored mene

kako nikad više neću.

Ah, taj blagi osmeh, preko ramena... pogled.

Kroz prostrane ulice, preko duginih mostova,

sve do trga gde se večnošću zaklinju,

gde cigani pevaju i sve sluti na radost...

ostavljao sam te noći.

A sve mi je značio taj tren iza starih vrata

gde ćemo još jednim uzdahom prevariti svet!

Gde ću te pustiti da usniš

sluteći da te svaki put poslednji put tu ostavljam.

Gde ćeš mi jednim osmehom pokazati put...

Pa preko ograde, kući... napokon srećan!

Još uvek mogu da osetim kako mi usne modre od zime.

I sada mogu da pobegnem od svega i da te osetim...

i miris, i kosu, i ruku... i znoj...

Da se prevarim kad usnim te i poljubim po koji put.

Sve mogu...

sem da zaboravim...