SAN

Sve mi je nebitno kraj tvoga oka,

i sve prazno pokraj tvoje duše.

Sjaj ovih zvezda silnih koje gledam

liče mi na zemlju posivelu od suše.

Ime mi je tvoje nasukano davno

baš negde na rubu mojih usana...

I kad bih te opet prezreo ni tada

ne bih te zvao bez duše i uzdaha.

Polomio sam svaki korak prstima

i sada... dozivam te na sav glas!

Ispustio sam vreme i nežnost da procveta

između nas dvoje...  daleko od nas.

Požuri, da ne čujem korake tvoje

dok mi se prikradaš onako kako znaš.

Doći ćeš i mene prepoznati nećeš,

ni sobu u kojoj još svetli pogled naš.

Dozvaću i kišu, pogasiti svetla...

I mrakom će se opet dodirnuti dlan.

Možda ćemo opet prepoznati se i mi

dok mi novo jutro ne otera san.